Након [међусобног] признања [неверства] питала сам га да ли жели с мном и својом љубавницом да има секс утроје, на шта је он пристао. Било је попут једног од мојих перформанса, само што је то био стварни живот. Нисам хтела да то буде стварно. Нисам осећала ништа. Каже се да људи које, на пример, удари бус и због тога изгубе ногу не осећају бол јер њихови живци једноставно не могу пренети толико боли мозгу. Намерно сам се одлучила на тај потез, да га отерам од себе. Али цена је била врло висока.
Марина Абрамовић,
визуелна уметница, из аутобиографије „Ход кроз зидове“ о вези са немачким уметником Улајем (Франк Уве Лаизипен), „Блиц“
Када је моја мајка открила шта јој све ћерка ради у име уметности, бацила ми је стаклену пепељару у главу - рекла је да ми је дала живот и да ће јој га сада узети натраг.
Марина Абрамовић,
ексцентрична визуелна уметница, из аутобиографије „Ход кроз зидове“, „Блиц“
Родитељи ме ниједном у животу нису пољубили нити похвалили. Мајка ме је тукла, чупала за косу, говорила да сам бескорисна и називала ме проститутком након што ме је по први пут пољубио дечак, када сам имала четрнаест година.
Марина Абрамовић,
ексцентрична визуелна уметница, из аутобиографије „Ход кроз зидове“, „Блиц“
Она је била лепа, он згодан, једно другоме су спасили живот. Мајка је била одговорна за превоз рањених партизана. Отац је долазио из сиромашне породице, мајка из богате. Сећам се да је моја бака причала да је мајка када је отишла у партизане иза себе оставила шездесет пари ципела. Комунизам је за њу био апстрактна идеја, нешто што је научила у школи читајући Маркса и Енгелса. Постати партизанка био је идеалистички одабир, чак и помодни.
Марина Абрамовић,
ексцентрична визуелна уметница, из аутобиографије „Ход кроз зидове“, „Блиц“