Прослава Миланског едикта кошта нас мање него један обичан српски антисрпски филм.
Нећу да кажем да ми је лоше на Кипру, али у Србији су моји пријатељи, моје навике, моје кафане, на крају крајева – мразеви и кише. Да ми је неко рекао да ће ми киша недостајати, е не знам шта бих му одговорио. Међутим, 340 сунчаних дана годишње, буде то мало превише. А и Божић на плус двадесет, у зеленилу, није онај Божић који ја волим. Све у свему, не бих више никада био амбасадор ни у којој лепој земљи. Има ту још једна ствар: у Београду седнем у кола и одем у кафану у шорцу. Е овде, да би то урадио, uncle Бас мора да обуче одело и стави машну.
