Ђура, наиме, спада међу те најбедније случајеве, међу оне који дању испирају уста изразима као што су 'градско', 'модерно', 'урбано', 'ин', бла, бла, бла, а ноћу, мислећи да их нико не види, за сваки случај закивају још по неки ексер на ковчегу у којем, да више никад не устане, лежи шарм осамдесетих. Признајем, ни ја нисам знао за Ђурине ноћне активности, тако да сам мислио како је безвезни & безвредни "пројекат" Ђура и Морнари највећа штета коју је он у стању да направи. Онда сам га на телевизији видео како пева на рођенданској прослави ЈУЛ-а. Дуго ми пред очима није била тужнија сцена: прослава је већ била при крају, друштво се разишло у ноћ, испред бине стоји некаква шака јада са партијским заставама, а на њој, перверзно весео, пева Владимир Ђурић-Ђура, један од 'хероја' осме деценије.